Za Dejana Mićića iz Bijeljine duge muke i mučna egzistencija bez staratelja, opterećena zloupotrebom i proživljavanjem djetinjstva uz put, zamijenjeni su radosnijom slikom. Porodica Stanišić je shvatila agoniju i trpljenje koje prenosi i otvorila mu ulaze u svoj kompleks i ponudila mu dragocenu priliku da tamo radi.
– Moj život je bio izuzetno izazovan, međutim zbog žitelja Semberije, džemata Svetog Đorđa u Bijeljini, Petropavlovske svetinje, uz molbu, to mi je mnogo pomoglo, jer nisam imao obuku, međutim, tokom celog života. Borio sam se sasvim sam i tako ću i ostati, da, borim se – kaže Dejan.
Njegova biografija nedavno je objavljena u medijima. Dejan nema pojma ko su mu pravi staratelji i kako je rekao, radije ne bi više znao.
– S obzirom da me do nedavno nisu tražili, ne trebaju mi sada kada sam svoj. A da se pojave, ne bih imao hrabrosti da im priđem; umjesto toga, jednostavno bih okrenuo glavu i rekao: “Ne poznajem te, ali uvijek mi je nedostajalo da osjetim tu porodičnu ljubav.” Dejan je otvoren i iskren.
Zagrljen je bio sa godinu i po, nakon što je ušao u trag napuštenom u rekreativnoj zoni u kartonskoj kutiji. Porodica u kojoj je doživio djetinjstvo bila je sve osim onoga što je trebalo biti.
Oni su me tukli i maltretirali. Moj očuh mi je dva puta stavio oružje u usta. Osim mene, imali su dvoje različite djece. Oblačio sam im svu odjeću, čistio kuću, održavao ih. U slučaju da sam u gradu nabavljao manje od 50 denota dnevno, nije mi bilo dozvoljeno da uđem u kuću. U slučaju da ne ponesem dovoljno novca, moram da se odmorim negde u gradu – rekao je Dejan.
U trenutku kada je 2009. godine preminuo onaj koji ga je preuzeo, ostao je u gradu. Tada su se pojavili neočekivani problemi.
– Imao sam 17 godina, odmarao sam se u rekreativnoj zoni i na autobuskoj stanici, u pustim kućama. Stanovao sam u kući u kojoj nije bilo ni ulaza ni prozora. Dejan se priseća da su došli neki ljudi da me šamaraju i maltretiraju. To je bio izuzetno izazovan aspekt njegovog života, kada je čak pokušao da sve to okonča.
– To je tačka u kojoj sam pokušao da izvršim samoubistvo. Oni su me, u pravom smislu, skinuli s obješenjačkog drveta. Nisam mogao više izdržati takvo svakodnevno postojanje. Nakon toga sam upućen na psihijatrijsku bolnicu u Banja Luci, gdje sam proveo 14 dana. Moj život je bio zaista mučan – istinu govori Dejan i dodaje da bi njegov život danas izgledao potpuno promenjeno u slučaju da je smešten u pravu nestalnu porodicu, što je zdravo.
Imao sam mnogo ciljeva u životu. Dodatno mi je bilo potrebno da završim srednju školu, da imam svoj posao, porodicu, ali to mi se nije desilo – rekao je ranije.
Njegova želja da posjeduje vlastiti stan se ostvarila. Dobio ga je kao obilježje smještaja za osobe u stanju socijalne potrebe.
Njegova kasnija želja je, kako je tada rekao, da dobije novi posao, što se sada i ostvarilo.
Dejan je pre dve godine izjavio da mu je osnivanje porodice treća želja. Skreće pažnju na to, budući da nikada u životu nije osjetio roditeljsku ljubav, možda bi želio da je pokloni svojoj djeci.
Dejan, koji je sa ivice života i propasti tragao za spasom u poverenju i džematu. Kaže da je danas potpuno drugačiji nego što je bio.
– Bio sam na užasnom putu, nastavio sam sa strašnom egzistencijom. Zajednica mi je tu dosta pomogla, jer me na to natjerala užasna organizacija. Dejan ističe da sam uspeo da ga se rešim zbog Boga i Device Marije.
Informaciju Kurir.rs/BNTV/Bijeljina prenosi M.M.C.