Koliko se samo mučim s dugovima mog muža. Ne znam gdje je uspio toliko da ih nakupi. Čim pomislim da smo na nuli, saznam za još jedan novi dug. Godinama nisam nigdje putovala, ne trošim, nemamo djecu, nismo podstanari, ali i dalje nam dvije plate nisu dovoljne. Ja sam uspjela nešto uštedjeti i imam nekoliko hiljada eura sa strane, ali on… on nikada nema novca.
Sve troškove dijelimo popola, njegovi su imućni i ne pomaže im, a ni moji. Izdajemo stan za nekoliko stotina eura, a opet nemamo ništa. Kad ga pitam na šta troši novac, kaže da ulaže u nešto (o čemu ja nemam pojma). Dužan je svima i sramota me je do kraja. Sve izgleda lijepo i divno, ali novca nema. Nedavno mi se javio njegov kolega da mu moj muž duguje 500 eura, a ja sam u zemlju propala od stida. Ozbiljno razmišljam da ga ostavim i pustim da se sam snalazi. Nemam više snage. Osjećam se glupo što sam se uopšte udala. Ne mogu uživati u svojoj plati, stalno strepim da će se pojaviti neko ko traži svoj novac.