Mnogo puta sam čula od svoje majke da sam joj uništila život. Kada sam se rodila, nakon troje dece, izgleda da je to bio udarac za nju. Sećam se jednog od prvih trenutaka kada sam pokušala da je pomazim, a ona me je otisnula od sebe, govoreći da sam očeva i da odem kod njega.
Imamo jednu sliku sa piknika na kojoj imam oko tri godine i držim nož, dok je majka mirno posmatra. Kao majka tinejdžerke sada, ne mogu da shvatim kako je mogla da dozvoli detetu da se igra sa nožem. Ali, shvatam da je moja majka očajnički želela da bude u centru pažnje i nije dozvoljavala da joj to neko oduzme, čak ni dete.
U mom životu, ona je bila zvezda filma, dok su deca bila sporedni likovi, više kao objekti nego ljudi. Ako bi dovela prijatelje kući, borila bi se za njihovu pažnju i divljenje, koristeći svu svoju harizmu. Ako to ne bi uspelo, izazvala bi svađu sa ocem – bilo šta samo da svi gledaju u nju.
Moja majka je bila sklonija promeni svojih izjava, pa nikad neću zaista znati zašto sam ostala bez psa iz detinjstva. Nadam se samo da je veterinar imao dobar razlog da ga uspava, da to nije bila samo želja moje majke. Godinama kasnije, kada sam je pitala o tom događaju, negirala je da je vikala na mene. Možda bih i pomislila da izmišljam da nemam sestru koja se jasno seća svega toga.
Ukratko, moja majka je bila narcis i umalo me je uništila. Preminula je u januaru 2016. godine i možda bi neko pomislio da sam osetila olakšanje. Ali tek tada je usledio moj psihički slom jer sam bila primorana da se konačno suočim sa uspomenama iz života sa njom.
Mama je imala 69 godina kada je primljena u bolnicu sa dijagnozom raka pluća. Mjesec dana kasnije je preminula. Igrala sam ulogu savesne ćerke i putovala do njenog grada i bolnice tri puta nedeljno.
I na samrti je sijala otrov. U tom periodu sam bila u srećnom braku sa svojim suprugom i imali smo 12-godišnju ćerku. Imala sam i dobar posao i uverila sam sebe da sam pobedila demone svog detinjstva.
Ali, kada sam videla mamu u bolničkom krevetu, sa maskom za kiseonik, sve se promenilo. Neko ko je bio tako zastrašujuć celi svoj život, sada je bio ta krhka osoba. Ipak, i tada je još uvek mogla da sije otrov. Znala sam svoju majku i nisam očekivala neko izvinjenje ili objašnjenje, ali nisam očekivala ni svađu. Jednom prilikom, samo 10 minuta nakon što sam stigla, skinula je masku sa lica i rekla mi: “Možeš da ideš”. Drugi put me je napala zbog toga što sam kao devojčica odustala od časova klavira. “Kladim se da sada žališ zbog toga!”, rekla mi je.
Kroz sve to, ostala sam nema, kao i uvek kada bi me napala. Imala sam 37 godina, a opet sam se ponašala kao devojčica.
Tek pred kraj mi se učinilo da je možda osećala nešto prema meni, nešto slično nježnosti. Želela je da mi ostavi novac za novu kuhinju kada ona umre. To je bio jedini znak nježnosti koji je ikada pokazala prema meni.
Kada je preminula, svi smo bili sa njom. Dok su moja braća i sestre plakali, ja nisam prolila nijednu suzu. Nisam ništa osećala ni na sahrani. Tek mesec dana kasnije pojavila su se neka osećanja. Prvo osećanje koje sam osetila bila je sloboda – više nikada neću čuti njene kritike na moj račun. Onda je došao bes jer nikada neću imati priliku da je pitam zašto je bila takva prema meni. Mračne uspomene su me preplavile i isplivale su decenije mog potisnutog besa. Zašto je bila takva prema meni? Da li me je ikada volela? Počela sam da se raspadam. Više nisam mogla da radim, počela sam da zanemarujem ćerku. Pojavio mi se i Hašimoto. Prestala sam da se viđam sa prijateljima i počela sam da pijem svako veče da se opustim.
Zbog majke sam postala žena koja ne zna da kaže “NE”.
Zbog majke sam postala žena koja ne zna da kaže “ne” jer sam očajnički želela odobravanje od drugih.
Ako je već majka mislila da ništa ne radim kako treba, tražila sam potvrdu od drugih, prihvatajući sve zadatke, a kada bih omanula, osećala sam se slomljeno.
Sećanja na majku iz detinjstva izazivaju mešavinu emocija. Kao mala, njena samouverenost i neobični gestovi činili su je privlačnom, ali kako sam odrastala, shvatila sam da njeno ponašanje nije bilo u redu. Moja majka je bila nesrećna, dok je moj otac, mornar, retko bio kod kuće. Ona je bila ta koja je bila zadužena za nas, ali njena ljutnja na oca je bila očigledna, a meni je često prebacivala jer ličim na njega.
Iako je bila angažovana oko mog školovanja, majka je često ispoljavala agresiju i kritikovala me. Jedina odbrana bila je da potisnem svoja osećanja, da ne pokažem ništa, što je ostavilo dubok trag na meni.
Kada sam se zaposlila, upoznala sam oca mog deteta. Nakon što smo se razišli, postala sam samohrana majka, ali sam kasnije upoznala Dankana, koji je promenio moj život. Iako sam izgubila oca i majku, osećam olakšanje jer konačno imam slobodu da biram svoj put. A novac koji mi je majka ostavila za kuhinju, iskoristila sam za kurs pisanja koji je označio početak mog putovanja ka ozdravljenju i povratku kontrole nad svojim životom.