BBC je sproveo eksperiment kako bi istražio sposobnost javnosti da prepozna laži tokom intervjua s političarima. Iako je bilo planirano da se intervjuišu političari, nijedan od njih nije pristao na saradnju. Umesto toga, novinar je preuzeo ulogu i glumio i dobrog i lošeg policajca. U dva intervjua, postavljana su ista pitanja o omiljenom filmu, pri čemu je u jednom slučaju govorio istinu, a u drugom lagao.
Profesor psihologije Ričard Vajzmen izjavio je da su rezultati pokazali da publika nije bila u mogućnosti da prepozna kada novinar laže, slično kao što je to slučaj u laboratorijskim eksperimentima. Međutim, kada su transkripti intervjua pušteni na radiju, sposobnost publike da razlikuje laž od istine značajno se poboljšala.
Vajzmen objašnjava da su vizualni znakovi, kao što su gestikulacije i osmesi, podložni kontroli, dok su verbalni izrazi i način na koji se nešto izgovara mnogo manje kontrolisani. Kada je vizualni deo uklonjen, publika je lakše prepoznala laži.
On takođe ističe da je mit da ljudi koji skreću pogled lažu – što je široko rasprostranjeno u psihologiji, ali se pokazalo netačnim. Umesto toga, ključno je obratiti pažnju na način pričanja priče i promene u glasu. Traženje oklevanja, produženo vreme između pitanja i odgovora, kao i nedostatak detalja često mogu ukazivati na laganje, jer laganje zahteva dodatne kognitivne napore koji se odražavaju u govoru i toku priče.