Jedan od najvećih srpskih i jugoslovenskih glumaca svih vremena, Ljuba Tadić, bio je poznat po svom neobuzdanom temperamentu i izražajnoj glumi. Rođen je 31. maja 1929. godine u Uroševcu. Njegov otac, predavač istorije, iznenada je preminuo 1933. godine, pa je Ljubu i njegova tri brata majka podizala u teškim uslovima.
Tadić je studirao glumu, a karijeru je započeo u pozorištu Joakim Vujić u Kragujevcu. Glumio je u Beogradskom dramskom pozorištu, Narodnom pozorištu, Jugoslovenskom dramskom pozorištu i Ateljeu 212. Bio je poznat po ulogama u tragedijama i komedijama, te je ostavio dubok trag u pozorištu, na filmu i televiziji.
Ljuba je opisivao glumu kao igrariju, a bio je jednako uspešan u tumačenju likova iz dela Dostojevskog, Beketa, Krleže, Sartra, Šekspira i drugih. Sećao se samo uspeha i aplauza, dok je sve ostalo potiskivao.
Tadić je bio poznat po svojoj ljubavi prema kafanama, posebno Zvezdi i Maderi, gde je imao svoj sto. Dobitnik je brojnih nagrada, a velika scena Jugoslovenskog dramskog pozorišta danas nosi njegovo ime. Bio je oženjen tri puta, a sa trećom ženom, Snežanom Nikšić, osnovao je pozorište “Magaza”. Njihova ljubavna priča trajala je 25 godina, sve do njegove smrti 28. oktobra 2005. godine.
Na pitanje da li je bio srećan, Tadić je odgovorio da se sreća ne može proceniti dok ne dođe sudnji čas. Smatrao je da, dok traje život, treba ga živeti do kraja. Pred smrt je doživeo katarzu i postao vernik. Sahranjen je uz prisustvo ansambala svih pozorišta i državnih zvaničnika, a komemoracija je završena audio-zapisom Sokratovog monologa iz drame “Sokratova odbrana i smrt”, simbolizujući njegovu glumačku veličinu.