Narodni običaji vezani za smrt i sahrane u Srbiji su duboko ukorenjeni u tradiciji i verovanjima koja se prenose s generacije na generaciju. Iako se u mnogim delovima zemlje ovi običaji menjaju i prilagođavaju savremenom vremenu, mnogi i dalje poštuju neke od najvažnijih pravila i rituala.
Na primer, nošenje crnine u znak žalosti za preminulim članom porodice nekada je trajalo godinu dana. Tokom tog perioda, rodbina nije učestvovala u veselju, nije pevala niti plesala. Danas se crnina često nosi do 40 dana, ali po želji i do pola godine ili cele godine. Bez obzira na sve, krsna slava se obavezno slavi, čak i u žalosti, jer molitve koje se izgovaraju na slavi uključuju i molitve za duše preminulih.
Postoji niz verovanja vezanih za trenutak smrti i period posle sahrane. Na primer, u nekim krajevima porodica mora biti budna kada neko umre, da bi se izbeglo da pokojnik „odvede“ nekog ko spava. Pokojnik sa otvorenim očima je znak da će osoba koja ga prva ugleda ubrzo umreti. Veruje se i da ako se u džepovima pokojnika pronađu šibice, on će se povampiriti, pa se zbog toga u nekim krajevima ubada iglom kako bi se sprečilo njegovo „vraćanje“.
Nakon smrti, ogledala se prekrivaju kako bi se sprečilo da duša preminulog ostane zarobljena među živima. U nekim delovima, otvaraju se prozori i vrata, a nameštaj se okreće naopako. Voda kojom se pokojnik kupa smatra se nečistom i potencijalno opasnom, dok se pogrebna povorka nikako ne sme kretati preko polja ili kroz stado, kako bi se izbeglo štetno dejstvo tela pokojnika na biljke i životinje.
Mnogi običaji su vezani i za povorku i groblje. U nekim krajevima, rođaci pokojnika koji su rođeni istog meseca kao i preminuli, otkupljuju pokojnika kako bi izbegli sopstvenu smrt. U drugim krajevima, postoji običaj da se na pogrebu gađaju zemljom, što donosi sreću i sprečava da pogođeni bude sledeći koji će umreti.
Ove tradicije, iako možda čudne ili zaboravljene u nekim delovima Srbije, odražavaju duboko ukorenjena verovanja o životu, smrti, i odnosu između sveta živih i sveta mrtvih.