“Kako bi bilo da budemo pojedinci” najpopularnija je pronicljiva misao, ideja nad razmišljanjima patrijarha Pavla.
Njegova delikatna priroda i oštroumni obziri će se uvijek sjetiti:
Trebalo bi da budemo oprezni prema neljudima, ali takođe treba da vodimo računa o tome da ne postanemo neljudi.
U slučaju da sam poslednji Srbin, pristao bih da nestanem, a da ne počinim nepravdu. Pristao bih na nestanak i velike i male Srbije, kao i svih Srba koji su bili uz mene, ali ne bih pristao na nehumanost.
Čuvajte svoje protivnike i molite Boga za njih jer nemaju pojma šta rade.
Dobro, lice i duša će uvek biti tu. Sve ostalo će proći.
Ljubav je najistaknutija dobrota. Osim ljubavi, sve što čovjek dijeli s drugima se smanjuje. Imat ćete više ako date više.
Nikada ne smijemo izgubiti iz vida činjenicu da zlo uvijek traje samo toliko dugo i da se čini briljantnim i uspješnim. To je razlog zašto ništa, a pogotovo ne život, treba da bude zasnovano na zlonamjernom, lukavom, iznuđivanju.
Svojim zlom se ne branimo od zla drugih.
Svijet se raduje kad se čovjek rodi, ali samo on plače. Međutim, on treba da živi tako da kada on umre, ceo svet zaplače, ali samo njemu bude drago.
Kažem sebi kao i drugim ljudima: mene može sramotiti ko god treba, ali ne postoji niko na ovom svetu ko može da me osramoti, osim jednog, a to sam ja. U trenutku kada pojedinac to zna, on ima postojanost.
Nema čovjeka bez prijestupa, niti bez poštenog djela.
Dobrota bez mudrosti je zlo, a nevinost bez mudrosti je glupost.
Bog nas je stvorio i zapoveda nam da budemo ljudi. Nema takvih prilika u kojima nismo mogli i ne bismo bili obavezni.
U slučaju da su se svi pridržavali njegovanja, ovaj svijet bi bio raj. Međutim, pošto je ljubav veza savršenstva, kada bi se svi barem pridržavali principa „što hoćeš sebi, čini i drugima“; ono što ne biste radije sami sebi, nemojte činiti drugima“, tada je u tom trenutku zemlja, u slučaju da baš i ne bi postala raj, bila blizu neba.
Kada ljubav ne traži svoje, to je prava ljubav. kada je jedna osoba voljena bez ikakvog razloga. To je istinska sloboda.
I u najtežim okolnostima od nas se traži da se ponašamo kao ljudi, a ni pojedinačni ni nacionalni interesi ne mogu poslužiti kao izgovor za našu nehumanost.
U slučaju da smo otvorenijeg uma, zapravo ćemo htjeti da shvatimo perspektivu drugog. da ga ne usvojimo ako nije od koristi, nego da ga shvatimo tako da ne izaziva mržnju, što nas razdvaja.
Svi smo mi, po mom mišljenju, krivi za jugoslovensku tragediju. Smatram da bi narod koji je 1918. godine na miran i human način uspostavio Jugoslaviju sporazumno, sporazumno je razbio na miran i human način.
Kad bi svi mi, kao ljudi, imali razumno pravilo da “nedostatak neće donijeti sjajno”, da je “krv ljudska hrana prevrnuta”, stvari bi bile radosnije.
Od koga dolaze je nebitno; ono što oni postaju jeste.
Biti muškarac u grupi muškaraca nikada nije bilo jednostavno.
(Izvor: Stil.kurir)