Žarko Laušević je sa 63 godine nakon kratke i teške bolesti udario nogom, a parastos je obješen u ponedjeljak u 14 sati.
Odlazeći Žarko je komponovao četiri knjige, a u poslednjoj preostaloj, „Padre, idiote“, prikazao je glavne duge prilike i otkrio kako je druženje sa Arkanom i Cecom u Obilića areni, na koje ga je Dragan Nikolić odveo, dogodio.
Ovo su izbori iz knjige “Padre, Dolt!”
Crazyjeva poruka
– …Dragan Nikolić Ludi, čuvar, specijalista, brat, sestra, instruktor… otac. Bili smo “porodica” kod Surrender Dede, Ludog saputnika koji ima kuću na Savi. Zaista, to je kuća, uprkos činjenici da smo kao cjelina odlučili da je nazovemo ponton. Samo za svoje pratioce, i pod njihovim utjecajem, Čeda se preko pontona pretvorio u skroman bar, gdje priprema nekoliko veličanstvenih jela.
Ceca Ražnatović, Arkan
Fotografija: PRINTSCREEN YT, NEMANJA NIKOLIĆ
Dan se usporavao kada smo Crazy i ja igrali remi i pili espresso, dok je na suprotnoj strani dugog stola moj prijatelj Zoki rasvijetlio Cviju u vezi njegove fantazije da jednog dana ima veliki dom i ranč ponija. Neko mjesto, harmonija i poniji.
– Žan, da li biste rekli da ćete sada? – pita Crazy, očito ruši stanje igre.
– Šta bi me mogao podstaći?
– Mislim da bi bilo pametno… temeljno razmotriti.
Žarko Laušević
Fotografija: DRAGANA UDOVIČIĆ
Iza njega, večernji roni na Beograd. Beograd i Ludi sindikat… Prle, Vlah Alija, Popaj, Urke… svi koje znamo, očaravajuće, neverovatno, vrhunski. Svi su ovde. Svaki kao orijentir u Beogradu. Prle mi namiguje, Urke se stidljivo ceri, Popaj je potpuno neumešan i žmiri na jedno oko. Crazy nije marila za svoje fanove…
– Zaista, sada će vas proganjati kuvari, kolumnisti, finansijski menadžeri, huligani, popovi… to je sve što vam kažem, pecaroši. Da razgovaram sa papirom, ja ću se njime pozabaviti za vas. Za ozbiljan rad, ali prerano je. Mislim… nikad se ne otvaraj – jedan je od odeljaka iz knjige “Padre, prostaklu!”.
Sastanak sa Cecom i Arkanom
Zatim prikazuje okupljanje sa sumnjivim vođom Srpskog radničkog vratara Željkom Ražnatovićem Arkanom: – Obilića Arena, nešto kasnije. Jedemo “dječiju sreću” – hrpu pečenih telećih odreska i pirea. Jednostavna klima. Limunada i voda. Pitam Cecu koliko je ispunjena snimkom “Koštane” sa Stojanom Stojčićem.
– Aaa… – ponudio je neku nejasnu primjedbu.
Željko je dodao:
– Apsolutno ne postoji deo toga!
Ludi se na neki način dosjetio kako da otme votku sa servera, da ne bi pristojno pogledao Cecein dekolte. Nešto kasnije Željko me izvodi na teren u šetnju.
– Shvatate da se jedan majmun raspitivao da li je ovo arena po zabavljaču Milošu Obiliću? Takođe, na šta je ličio Obilić? Ko si ti, sestro! Morate ga zadržati! To smo mi! Srbi! Srbija definitivno nije skromna gomila pirinča u slučaju da je pojede svaka vrana koju je povetarac doneo! ha? – zagrli me.
Željko Ražnatović Arkan
Fotografija: Snimak ekrana YOUTUBE/MLADJEN
Nacerila sam se. Osećam se zaista nezgodno, uprkos činjenici da on sve to čini da ga učini jedinstvenim.
– Znaš, gomilu mojih je napisalo tvoje lice na svoja prsa, miš, jedan i dalje… – hihoće se.
– Bog i Šotra su to tako postavili… – Nepretenciozan sam, kao da polažem ispit za Hilandar.
Arkan je šutnuo jednu od fudbalskih lopti koja je bila u njegovom maniru. Oni lete preko zida arene.
– Zaista želite da nestanete na neko vreme, sve će to biti zanemareno.
– Ne mogu.
– Šta, majko ljubavniče, ne možeš? – znaci osobi u trenerci da uđe u trag lopti.
– Za zanemariti.
Možete, možete, ne zapamtiti sve! Idi, putuj na neko mesto dve-tri godine…
– Još ni na trenutak nemam vizu – niotkuda mi se prohtelo, a ipak sam odvojen od svih ostalih u igraonici, u organizaciji značajnog neprijatelja alkoholičara i pušenja.
– Zajebi svoju vizu, da li bi je sada završio? Tapi? Trenutno, dok šetamo? – uzima telefon.
Odmahnuo sam glavom. Gleda na mene i teško mu je uzvratiti takav pogled. Čak ni dobrodošli. U svakom slučaju, to je prijatan dan, pomislio sam. Zaista, čak i ovako, bez nikotina.
– Mogao bih i bez sisa! Mislim da nisi! Jesam li možda zabrljao?
Žarko Laušević
Fotografija: PRINTSCREEN/YOUTUBE
Slegnuo sam ramenima, zapravo gledajući tišinu nad Obilić arenom. U trenutku kada to razmatram, zaista ne bih mogao reći da li sam naivčina ili naivčina. Pogotovo dok ostajem pred ovom masom…
U blizini isključenog je zaustavljen džip. Još jedan iza cilja. U oba su pojedinci. Iz ulaza trči osoba u trenerci, spasila je tu loptu.
– Evo mog broja, 24/sedam! Sve što je potrebno! To je moja obaveza prema vama,