Šefica pozorišta i esejistkinja Vida Ognjenović izjavila je da je za nju zabavljač Žarko Laušević slavna, legendarna ličnost, kao i njihova predstava “Kanjoš Macedonović”, da ga nikada ne bi oslovljavala sa “ti”, a to je ono u šta veruje “on još nisam izbacio kantu od bolesti od – nevolje”.
Ognjenović je naglasio da će se tema ko je bio Laušević još neko vreme baviti bilo kakvim posledicama, a “ljudi će u budućnosti biti zaprepašćeni i prihvatiće da je on legendarna ličnost, da tako bogat, fleksibilan i iznenađujući pojedinac nije mogao” ne postoji”. Napominjući da je Lauševiću bila pristojan i postojan saputnik, načelnik je dodao da su jedno drugom vjerovali direktno, bez zadrške, te da je ona bila primarni čitalac svega što je on komponovao.
– Bio je neobično osjetljiva osoba. Stalno se plašio da je u štampanoj formi snimio svoj autoportret, da je nešto krivo predstavio, zabavljao se, da se ne stavi u bliži pogled na neko mesto i ulepša stvarnost i svoj lik – rekao je Ognjenović. Prema njenim riječima, Laušević je “njegovao kontrolu u svemu, imao je fenomenalan ukus i osjećaj fine ofsetnosti u odnosima s društvom”.
Živio je s tim u srcu, u svom načinu ponašanja, sav bijes
Žarko Laušević
fotografija: Printscreen Politika
Pregledavši Žarkovu najupečatljiviju knjigu “Godina prođe, dan nikad”, zabrinuta je zbog mogućnosti da će preći preko “povika, legitimizacije, neke vrste skrušenog samopovređivanja ove ili one vrste”.
– Ipak, video sam da ga je sastavio razvijen, stabilan pojedinac, koji ispituje tu priliku. Ja to ne zovem krivicom, ispostavilo se da to nije bila odgovornost, ali on se tako ponašao prema tome. Živeo je s tom prilikom u srcu, u svom načinu ponašanja, sav bijes. Kako je navela, to je bio „posebno otvoren tekst, saniran, oslobođen svakog izvrtanja, sna i bilo kakvog prisutnog govora, koji bi izazivao sažaljenje ili suze, ili stanje kao da treba da ga pomilujemo ili legitimišemo, trčanje protiv norme.
– Bio je to prikaz trenutne stvarnosti onakve kakve jesu, prikaz sebe u njima i njih u meni. Bez agregiranja opisnih riječi, povika, samopopuštanja… Ostala sam zapanjena tekstom – rekla je načelnica, otkrivajući da je Lauševiću savjetovala da je dobro uradio što je napisao knjigu, jer zaista želi da se osvrne na ono što se dogodilo, da razbije spusti to prema njegovom vlastitom gledištu. perspektive i dubinu osjećaja.
– Uradila si to tako zadivljujuće, uredno, ovako direktno, slično kao klinac koji se legitimiše pred odraslima za nešto što je uradio i što nije trebalo – bile su njene reči upućene zabavljaču.
Vaš lik je više od “ti”
U trenutku kada im je Laušević preporučio da se prebace na “ti”, Vida je odgovorila da to ne može da uradi sa nekim koga ni približno ne poznaje.
– Previše ste zbunjujući lik, preterano daleko od konvencionalnog. “Ti” je standardna stvar, slučajno, blizu, a ti si daleko iznad ove grube i uobičajene stvarnosti. Zaista želim da kažem “ti”, u svetlu činjenice da je tvoj lik iscrpniji od “ti”.
Lauševića je videla bez presedana u jednoj TV emisiji, u kojoj je njegovog tatu igrao Petar Božović, a nakon čega je, uprkos neverovatnim slikarskim sposobnostima, odabrao glumu. Kao voditeljku emisije na Javnom lokalu u Beogradu, 1981. godine, prilikom aranžiranja “Romea i Julije”, predložila je Lauševića, kojeg je tek poznavala preko TV-a, što je brzo priznao i šef Stevo Žigon, “a on je bio jedan od hvaljeni i hvaljeni Romei”. . Žarku je ponuđeno stabilno stanje u Narodnom pozorištu, ali pošto je Ognjenovićeva otišla u Ameriku na par godina, kada se vratila bio je super izdržljiva osoba iz Jugoslovenskog šou teatra.
Komponovala je predstavu „Kanjoš Macedonović“ u svetlu radova Stjepana Mitrova Ljubiše i 1988. dočekala Lauševića na glavnom mestu. Po njoj, on je bio sretan i zahvalan i došao je kod nje baš te večeri, gdje su sjedili do dva ujutro i razgovarali o predstavi.
– U trenutku kada sada razmišljam o “Kanjošu” i Žarku, generalno sam ga smatrao legendarnom figurom, kao da je došao iz svog svemira, da živi među nama. Trenutno vjerujem da je ta predstava bila nekakva fantazija – osvrnuo se načelnik. Tokom izložbe u Gradskom pozorištu Budva se srušila, Laušević i razni zabavljači su se pokvasili, ali prezentacija nije bila ometana, ali su je posmatrači ostali nenametljivo pratili, ili su iznad njih postavili nekoliko kišobrana.
Njegova koža je delovala, kosa, oči…
– Kakav je to bio izvanredan zaplet između zabavljača, Žarka u glavnoj koloni, i publike. Tada sam mu dao do znanja, u tom trenutku: “Mogao bi promrmljati ovo, svi bi shvatili”. To je bio njegov glumački dar – njegova koža je glumila, kosa,