Jedna grupa kolumnista razgovarala je sa specijalistima i stanovnicima Skoplja i jedina je puštena u školu ubijene Vanje Đorčevske.
Ovdje prenosimo integriranu verziju izvještaja hrvatskih novinara iz Nedeljna.
Draga moja, izuzetno smo ožalošćeni. Na vratima raja, nadam se da će ti biti bolje. Nikada te nećemo zaboraviti i zauvek ćemo te čuvati u našim srcima. Nađi sreću na ahiretu, dijete“, samo je jedna od oproštajnih poruka koje su ljudi koji su poznavali 14-godišnju Vanju Đorčevsku napisali u ispraćaju od žestoko ubijenog studenta čiji je odlazak uzdrmao okupatore Skoplja, ali dodatno prešao granice. Severne Makedonije.
Na radnom prostoru škole je gomila od deset nježnih ružičastih ruža i deset malih bijelih krizantema. Ispred ulaza u školu vidi se pepeo zapaljenih lampiona. Na eksterijeru, preko puta škole, neko je komponovao sliku sprejom “Volimo te, Vanja”. Na bijeloj kvadratnoj zastavi ide naprijed-nazad gravura “Nađi sreću na ahiretu, Vanja”.
Ogromna sala utihne, samo se čuje žamor dece iz blizine vrtića. Ušli smo diskretno, ne narušavajući tišinu. Razjasnili smo opravdanje našeg izgleda za ženu koju smo zatekli i ona nam je dozvolila da fotografišemo gomilu ruža. Ipak, ubrzo se u prolazu pojavio direktor škole.
“Ova škola nema veze sa onim što se dogodilo i ljubazno napustite školu. Obrišite sve fotografije”, rekla nam je definitivno.
A imajući u vidu da su fotografije nestajale sa ekrana fotoaparata, pokušali smo da joj shvatimo da smo došli na predlog čelnika SO Skoplje, Centra.
Katerina Atanasova se predstavila i dodala:
“Bio sam učenik ove škole, četiri godine sam bio direktor, a prije toga sam držao nastavu za učenike od prvog do četvrtog razreda”, kaže direktor.
To je bio pokazatelj da smo zapravo smislili kako da je ubijedimo da nam nešto prosvijetli u vezi sa podstudijama zbog kojih smo ovdje došli.
„Vanja je bila učenica 10., prošlog razreda, u koji je išlo 26 učenika i učenica. Rano tog dana, 27. novembra, nastava je počinjala u osam sati, a kada nije došla na nastavu, njen razredni vaspitač nazvao njenu mamu i rasvijetlio je o tome, a nakon što je i policija educirana o tome“, pojasnio nam je načelnik. U tom trenutku, njen razred se pojavio blizu nas. Završila je svoj radni dan. Zaustavila se na trenutak kako bi razgovarala s nama i u nekoliko riječi dala smisao svojoj strategiji.
Foto Vanja Orevska: SCREENSHOT TELMATV/YOUTUBE “Ja jednostavno tako radim. Uglavnom, kada sam videla da nije na času, zvala sam da vidim razlog zašto je nema”, rekla je bez daljeg odlaganja.
Oči su joj bile pune suza pri sećanju na nesrećno preminulog podstukinca. Dobili smo njen željeni efekat odmah.
„Ja sam Cvetanka“, predstavila se, raširila ruku i ostavila nas sa načelnikom.
„Ovu školu otišlo je 863 učenika i poklon je švicarske nacije Makedoniji nakon što je prošla škola uništena u sličnom zemljotresu 12. jula 1963. godine. Kao znak zahvalnosti, nazvana je po Johann Heinrich Pestalozzi, švicarski pedagog i poučni reformator.
Otac je dobio neke informacije o kameri
“Svako od podstudijara je i dalje pod pritiskom i sve to činimo da im pomognemo”, rekla nam je na rastanku šefica Atanasova. Pred kraj nam je dala monografiju škole i navela da je napravila poseban slučaj time što je dozvolila samo nama da uđemo u školu nakon nedjela koja je potresla Sjevernu Makedoniju.
Tog ponedeljka, 27. novembra, Vanja bi trebalo da bude na vrhu linije u osam sati. U trenutku kada je zazvonilo školsko zvono, ona se u tom trenutku borila za život. Sa ograničenim mogućnostima i ograničenim stopalima, sa slomljenom vilicom, stavljena je na poziciju na kojoj je ubijena u kamperskom krevetu. U ovom trenutku to nije autoritativno deklarirano, ali je moguće da se do tada, u tom trenutku, proaktivno ugušila. Ono što cijelom nedjelu daje izuzetan pečat je način na koji je njen tata Aleksandar trenutno pod starateljstvom.
Zameraju mu što je bio osoba koja je otmičarima dala ključne podatke da će Vanja tog jutra sama ići na čas, da njena mlađa sestra, godinu dana mlađa, neće biti sa njom dok ide u školu. Pješice im treba deset minuta da pređu put kojim idu do škole, a koji prolazi kroz dio centra Debra. Toliko nam je trebalo da stignemo od škole do petospratnice u ulici Nauma Naumovskog Borče 87.
Na trećem spratu je stan u kome je živela sa mamom Zoricom Lazarovom i sestrom. Otac Aleksandar je, kažu, i pored toga što su njegovi izolovani, često ostajao u potkrovlju na