Uprkos činjenici da sam bila u devetom mjesecu trudnoće i da mi je ostalo otprilike deset dana do termina, moj muž je insistirao da prisustvujemo rođendanu njegove majke. Molio sam ga da ne ide, ali bezuspješno, jer mu roditelji žive blizu 150 kilometara.
Nakon što smo se spakovali, otišli smo. Međutim, desetak minuta kasnije, počeo sam da doživljavam čudne senzacije, a vodenjak mi je pukao. Kada je moj muž video da sam mu oštetila sedište prolivši mnogo tečnosti po sedištu, odmah je stao i ošamario me tako jako da sam počela da plačem.
Onda mi je otvorio vrata i rekao da se sam brinem, a ako mu uništim sjedište, ne bih željela ni mamin rođendan. Zahvalio sam mu se na izvinjenju i zamolio ga da me odveze u bolnicu. Bukvalno me je izgurao iz auta i rekao: “JOŠ DA MI TREBAŠ DA RODIŠ OVDJE I TOTALNO UNIŠTIŠ MOJ AUTO.” Bila sam toliko mokra da sam sjedila na trotoaru i plakala, nesigurna šta da radim ili kuda da idem. Nisam imala čak ni mobilni da nazovem bilo koga jer mi muž ne daje. U tim minutama sam počeo da gubim poverenje, uverenje da ću na ovaj ili onaj način stići do hitne pomoći, 1.000.000 mutnih razmišljanja mi se motalo po glavi, a zatim se vozilo koje nisam poznavao zaustavilo blizu mene, izuzetno snažno , a mladić je dobio zauzvrat, sav naglašen. Pokupio me je, utovario u svoj auto i žurno me odvezao u bolnicu nakon što sam ga obavijestila da se porađam. U sobi me nakon isporuke dočekao buket ruža, gomila posjeta, poklon, voće i poruka tog mladića u kojem mi je savjetovao da mu se obratim kad god mi nešto zatreba i dao njegov broj telefona.
Ne znam, sve češće razmišljam… možda nije u redu, ali… razmišljam da pozovem tog tipa, da li da mu sve kažem, ne znam, možda u tom trenutku on osetio nesto vise prema meni, mozda bi prihvatio mene i moju curicu… a mozda sve zamisljam u zelji da nadjem izlaz iz ovog pakla 🙁 imam samo 22 godine; jednostavno sam premlada za cijeli život da bih preživjela ono što moj muž radi. Muž me ubija i potrebna mi je tvoja pomoć.