Aleksandra je sa mamom i dedom boravila u Belom Manastiru, gde je išla i na časove, ali je uporno išla kod tate, bake i dede. Zaista, i danas, kada prođe tim putem, preplave mu osjećaji, okupi baku i oni plaču.
– Baka i deda su živeli, bez obzira da li žive, u Bajši, to je grad nadomak Bačke Topole, a ja sam odrasla, mislim odrasla, nemam pojma kako da smislim za pojedince, otišla sam u razred u Belom Manastiru gdje sam boravio sam sa mamom i djedom, tamo sam išao na nastavu, na skupove, itd, ali sam svaku priliku, rođendan, kad god sam mogao, isto tako išao kod tate, bake i dede. Tako da ne bih mogao reći gdje sam uložio više energije, jer sam u velikoj mjeri bio konstantan. Izuzetno sam blažen kada se danas sjetim minuta, kad prolazim tom ulicom, kuda su me vozili baka i djed, gdje su došli po mene, to je na granici, mislim, 200-300 metara od crte, i oni dođu pored puta, itd. dosljedno. Tako je već dosta dugo, mama me vozi preko granice, pa se onda vozimo do Bajše, pa nazad. Sad zovem baku na kameru kad god prođem tim putem, a ona i ja plačemo kad se sjetimo. Zaista, tih minuta, slučajno da neko, mislim, trenutno, kada sam toliko star, i kada sam morao da se bavim nečim, pod pretpostavkom da mi neko javi da ću proći tim putem i da ću plakati, da ne bih imao opciju da vozim, i da cu doci pored puta, da pocnem opet normalno da se ponašam… Toliko covek, sto je vise ustaljen, ovako ili onako, vise , da kažem, u svakom slučaju, dijelim sam sa sobom, što sam iskusniji, to više žudim na ovaj ili onaj način za tom mladošću. Zaista, bez obzira na sumu, mislim, svi su tu za mene, hvala Bogu, samo moj deda, tata moje mame, on je umro, ja kažem, ja učestvujem u ovome, imam, očigledno, svoju porodicu, svog značajnog drugo, mali moj, oni su živi, zdravi, hvala Bogu, majci, ocu, ali kad odem kod bake i dede u grad, i kad prođem tom specifičnom ulicom kojom sam prolazio sa njima, to je za mene. .. Izuzetno sam delikatan, to je razlog zašto o njima uglavnom razgovaram, pošto vjerujem da su mi sada potrebni, kada sjede kod kuće i gledaju moje sastanke, vjerujem da bi trebali shvatiti da dodatno vodim računa o tome kako su pomogli ja, i znam koliko u ovome učestvuju, i koliko su vesele tačka na kojoj ih primećujem kao sat – kaže Aleksandra.
Aleksandra Prijović
Fotografija: PRINTSCREEN
Aleksandra je imala tri godine kada su se njeni roditelji rastali. Tvrdi da nije iskusila nedostatak naklonosti “jer sam išla tu i tamo, svi su tražili da mi udovolje, da se osjećam dobro; jedini putevi koji su se desili bili su kada sam otišla kod prijatelja, čak i ako imaju brate ili sestru, nemam nikoga, a onda mi je bilo teško.” Međutim, ne tvrdi da joj je bila potrebna ljubav.
Okupljanje zajednice na svom koncertu, o kojem iskreno priča i objašnjava zašto je plakala u emisiji, Aleksandra smatra jednim od najlepših trenutaka koje je doživela poslednjih godina.
– Pošto se moji ne viđaju često, nikad se ne viđaju, a svi su bili zajedno na mojoj emisiji, i… Eto, te sekunde. Razumijem da svako ima svoj život, i u redu je kada dvoje ljudi ne mogu biti zajedno ili ne bi trebali biti zajedno. Međutim, kao neko ko je oduvek maštao o velikoj porodici, nisam želeo da je imam. Onda, u vezi u kojoj su već bili, svako je krenuo svojim putem, i nekako nisu mogli zajedno… i nakon toliko godina svi su bili zajedno na koncertu, posle koncerta, mislim da je bilo u Niš. Prema rečima Aleksandre, koja se iskreno rasplakala dok je razgovarala o tome, otac, njegova supruga i majka bili su svi prisutni na istoj lokaciji, što se moglo desiti dva ili tri puta.
Tvrdi da u jednom trenutku, uprkos uspješnim koncertima, nije shvatila zašto joj se to dešava.
– Sjeo sam i pogledao snimak, i tada sam imao sklonost da se radi o nekoj drugoj osobi. Odnosno, zaista, danas kada gledam te snimke, izgleda da nisam ja. Osećam se kao san, ali svestan sam da se lepe stvari dešavaju, da me publika u svakom gradu lepo dočekuje i da su ovo sjajni koncerti. Uprkos tome, “kao da nisam ja” kada pogledam te snimke, kaže ova mlada muzička zvezda.