Imala sam 11 godina kada je moja mama oboljela od raka.
Sećam se kada je jednog dana tata došao kući i video da je mama obrijala glavu (kosa joj je opadala zbog lečenja, pa je to bilo očekivano – samo je ubrzala proces). Tata je napravio odbojnu grimasu kada ju je video i rekao: “Zašto se uopšte vraćam kući, kada me svaki dan čeka nova depresija?”
Nakon toga se okrenuo i otišao iz kuće, a posle dva dana se odselio, jer nije mogao da podnese da je gleda.
Nažalost, mama je preminula 6 meseci kasnije. Prestala sam potpuno da se viđam sa tatom i živela sam sa bakom i dekom. Sada imam 30 godina, udana sam, a tata mi se pojavio na vratima sa vestima da ima rak i molio me za pomoć. Napravila sam odbojnu grimasu i rekla: “Ne želim da me svaki dan čeka nova depresija.”
Ne žalim ni malo zbog toga. Za mene je on već mrtav.