Moja partnerka živi u inostranstvu, i kao mnogi ljudi sa Balkana koji su otišli u inostranstvo, radi za firmu za čišćenje. Često se dešava da kada se ti isti ljudi vrate u svoj rodni kraj, pričaju priče o fakultetu, prestižnim poslovima kao što su advokatura, medicina ili inženjering. Jednom prilikom, moj prijatelj je pitao moju partnerku čime se bavi.
Očekivao sam da će slagati.
Kao što sam i ja ponekad radio kada bih bio upitan za nju.
Međutim, ona je sa širokim osmehom i punim ponosom rekla da se bavi čišćenjem.
Čistačica. Celo društvo je zastalo, ali ona je hrabro nastavila.
“Vi ne radite ništa? I ne trebate. Ja na kraju meseca imam čistu savest, pun novčanik, osmeh iako su mi ponekad ruke prljave. Možda su moje ruke prljave, ali moj obraz i duša su čisti.”
Bio sam izuzetno ponosan na nju.
Osećao sam stid zbog sebe i svojih prijatelja.
To iskustvo me naučilo važnu lekciju.
Izvor: BalkansPress