Rođena je sa darom koji je odmah primetan, što ju je lansiralo u svet uspeha i popularnosti. Pronalaženje ljubavi bez mnogo truda i brak koji je uskoro usledio dodatno su naglasili njen srećan životni put. Porodica je oduvek bila centralna tačka njenog identiteta, a vera u Boga čvrsto ukorenjena. Kada razmišlja o svojoj karijeri koja se proteže preko pola veka, oseća se blagosloveno zbog neizmernog talenata, podrške roditelja i povoljnih životnih okolnosti koje su je usmerile ka muzici još od detinjstva. Zahvalna je na uspehu, saradnji, prijateljstvima i emocijama koje joj muzika donosi, jer i dalje uživa u svemu tome.
Rođena sam 6. juna 1959. u Gornjem Milanovcu, ali detinjstvo sam provela u Kraljevu. Već od najranijih godina, muzika je bila moja strast – gde god bih je čula, zaustavljala bih se i igrala sve dok pesma ne bi završila. Moji roditelji su bili muzikalni, a talenat za pevanje nasledila sam od mame koja je lepo pevala, dok je moj tata takođe bio muzikalan. Moj dar primetio je moj učitelj Toma Martinović, a kasnije i nastavnik muzičkog vaspitanja Srećko Gvozdenović.
U sedmoj godini, prijavljena sam na takmičenje amatera pevača “Studio 6 vam pruža šansu” nakon što su me podržali moj otac i učitelj Gvozdenović. Zahvaljujući pesmama “Kolinda” od Lole Novaković i “Udati se nikad neću” Lepe Lukić, prošla sam audiciju i dobila priliku da snimim prvu singlicu sa samo devet godina.
Kada sam imala jedanaest, nastupila sam sa pesmom “Poljubi me, dragi” na takmičenju kompozitora i postala prava atrakcija, budući da u to vreme nije bilo mnogo dece koja su se bavila pevanjem. Pobedila sam čak i pored iskusnih pevača. Toše Elezović, Titov muzičar, primetio me je na Beogradskom proleću i pozvao me na proslavu predsednikovog rođendana, što je bio veliki trenutak u mojoj karijeri.
Na proslavi u Domu omladine, bili smo Zoran Leković i ja, smešteni blizu Tita. Sećam se kako me je očarao izgled Jovanke, ali ništa me nije više fasciniralo od ogromne torte na nekoliko spratova. Tito me je pitao da li idem u školu, u kom sam razredu i šta želim da budem kad porastem. Odgovorila sam da želim biti pevačica, ali da ne mogu upisati srednju muzičku školu jer je nema u Kraljevu, a moj tata, koji je radio u vojsci, nije mogao dobiti prekomandu. Obećao je da će se nešto smisliti, iako mi tada to nije mnogo značilo jer mi je torta bila važnija od svega. Pozvao me je da zajedno prerežemo tortu, a ja sam dobila parče. Sutradan me je tata dočekao u Kraljevu s novinama koje su izveštavale o Titovom rođendanu. Bio je ponosan što sam pevala pred predsednikom. Tada se desio važan susret – tata je dobio prekomandu, a godinu dana kasnije i stan, s obrazloženjem da je odozgo stiglo rešenje.
Postepeno sam i ja postala prava Beograđanka. Međutim, moja majka se teško prilagođavala, budući da smo u Kraljevu živeli na predivnom mestu, okruženi prirodom i planinama. Kada sam upisala srednju muzičku školu “Josip Slavenski”, bila sam presrećna. Ali borba za ostanak u toj školi nije bila laka. Direktori su sumnjali da neko ko peva narodnu muziku može da se bavi ozbiljnom klasičnom muzikom poput Brahmsa, Mozarta ili Chopina. Po mom mišljenju, to je bilo sasvim moguće. Kada su videli moj uspeh u štampi, morali su da se uozbilje. To su bila druga vremena. Kada je trebalo neka horska solo deonica, zvali su mene. Međutim, iako sam položila sve ispite na muzičkoj akademiji, nisam diplomirala. Bilo je očigledno da je pevanje moj poziv, a brak i majčinstvo su dodatno uticali na to što nisam uspela završiti školovanje.
Želela sam da me ljudi prepoznaju na ulici, ali nisam imala nameru da se bavim manekenstvom. Ipak, menadžer Rade Momin iz tadašnje Beogradske estrade povremeno je kontaktirao moje roditelje kako bi me angažovao za neke nastupe. Jednom prilikom me je pozvao čak i na izbor za mis. Odbila sam, ali insistirao je da idem predstavljati Crnu Goru. Nisam se složila, čak iako nisam živela u Crnoj Gori, jer sam poreklom Crnogorka. Ipak, ispostavilo se da je to bilo lepo iskustvo, posebno u Umagu, gde sam bila druga pratilja mis Jugoslavije. Kada sam se vratila u Beograd, rekla sam ocu da mi to nije interesantno, i da bih se čak osećala neprijatno da se skinem u kupaći kostim pred toliko ljudi.
Što se tiče mog supruga Slobodana, prvi put sam ga videla na ulici u Zemunu. Stajao je ispred zgrade menadžera Ace Meksikanca, kod kog sam došla da dogovorim neki nastup. Bio je naslonjen na svoj plavi “sitroen” i zviždao mi. Prvo sam pomislila kako je bezobrazan, ali onda mi je Aca objasnio da je to njihov harmonikaš Sloba. Trebalo je da nastupamo zajedno u jednoj kafani između Šapca i Loznice. Iako mi se udvarao već tada, nisam ga videla kao nekoga sa kim bih se udati. Nije mi bio privlačan niti interesantan. Međutim, te večeri je pokazao svoj šarm i kvalitete koje nisam primetila na prvi pogled. Dogovorili smo se da se vidimo kada se vratimo u Beograd, ali kada sam stigla na dogovoreno mesto, okrenula sam se i otišla kući.
Kada sam posetila restoran “Grand” radi dogovora oko gostovanja u Kanadi, zatekla sam Slobu kako svira. Iako me nije konfrontirao zbog toga što nisam došla na dogovoreni susret, pitao me je da li planiramo putovanje zajedno. Iako smo to planirali, on nije mogao da ide zbog straha od letenja. Iako nismo ni izašli ni držali se za ruke, počela sam da razmišljam o njemu. To su bile misli koje su me pratile i pre spavanja i nakon buđenja. Nakon povratka kući, dobio sam pismo za Gvozdenovića i shvatila sam da se radi o Slobi. Od tada se naša veza intenzivirala sve do njegove smrti.
Kada je reč o majčinstvu, iako sam bila mlada mama, nisam osećala teret. Uvek sam volela decu i uspevala sam da sve postignem. Podrška majke i svekrve mi je bila od velike pomoći, posebno kada bih bila odsutna zbog posla. Briga za decu bi se najčešće javljala kada bih bila na putu. Iako sam imala uspešnu karijeru, to nije uticalo na moju ulogu majke. Moji sinovi, kao i njihova deca, danas su ponosni na mene i podržavaju me u svemu. Možda iz današnje perspektive deluje da sam se udala rano, ali tada su stvari bile drugačije, a ja sam i tada znala da je to bilo pravo vreme. Strahovi vezani za trudnoću su bili normalni, kao i kod svake majke, i uvek sam se brinula za svoju decu, bez obzira na njihovu odraslost.
Moj život doživeo je preokret kada je Sloba insistirao da krstimo našu decu, iako sam ja bila odgajana na drugačiji način. Dok sam stajala u Crkvi Svetog Petra i Pavla na Topčideru i posmatrala taj čin, pomislila sam zašto se i ja ne bih krstila s njima. To je bio početak mog verskog puta. Od tada, molim se Bogu, Svetom Vasiliju i Svetoj Petki. Moja vera me je podržala tokom teških trenutaka, kao što je Markova teška saobraćajna nesreća i njeni posledični pravni izazovi. Dok je bio u bolnici, suočila sam se sa pitanjem zašto se to dešava, ali vera u Boga me je ojačala. Iako su lekari davali malu nadu za preživljavanje, ja sam verovala da će Marko preživeti, čak i kada je bio priključen na aparate. Srećom, izvukao se, ali to iskustvo će zauvek obeležiti našu porodicu. Podseća me na snagu koju imamo kada smo zajedno i kako možemo prevazići i najteže izazove. Ovaj događaj je bio težak, ali sam postala svesna svoje unutrašnje snage. To je bio period koji je ojačao našu porodicu, iako znam da će taj događaj uvek ostati prisutan u našim mislima.
Kao mladi roditelji, Sloba i ja smo pravili greške, što se kasnije odrazilo na našu decu. Shvatila sam da smo bili previše fokusirani na posao i često odsutni, što je rezultiralo nekim izazovima u njihovom odrastanju. Želela sam da upozorim mlade ljude da se vežu iz ljubavi, ali da možda sačekaju sa brakom dok ne budu spremni za to. Iako sam želela još dece, Markova hiperaktivnost je zahtevala mnogo pažnje, zbog čega nismo razmišljali o proširenju porodice. Kasnije, kada sam postala baka, shvatila sam da nisam u potpunosti razumela majčinstvo dok nisam postala starija.
Maja je nasledila moj talenat za muziku, ali je odlučila da ne krene mojim stopama iz straha da bi njeni potomci mogli da trpe. Iako mi je to bilo teško, podržavam je u tome. Umesto toga, završila je filološki fakultet u Njujorku i osnovala porodicu tamo. Ponosna sam na nju što je pronašla svoj put i svoju sreću. Od nje imam unuke Teodoru i Luku. Sa druge strane, moj sin Marko i njegova supruga Đurđa dali su mi unuke Miloša i Lanu.
Kada smo se Sloba i ja venčali, počeli smo da živimo kod mojih svekra i svekrve, zajedno sa moja dva devera. Kasnije smo renovirali malu prostoriju u dvorištu i preselili se tamo, iako sam ja uživala u društvu svekrve. Sloba je tada bio veoma sposoban i uspešno se bavio trgovinom, što nam je omogućavalo finansijsku sigurnost.
Nakon toga, pronašli smo plac na Dedinju koji je koštao mnogo više nego što smo imali na raspolaganju. To je izazvalo mnoge finansijske probleme i dugove. Ipak, uspeli smo da dobijemo građevinsku dozvolu i započnemo izgradnju kuće. Iako smo planirali da ostanemo u Srbiji, dobili smo ponudu da nastupamo zajedno u jednoj kafani u Čikagu. Odlučili smo da prihvatimo tu ponudu i otputovali u Ameriku. Tamo smo kupili stan i otvorili butik, a ja sam se bavila i nekretninama. Iako smo razmišljali o tome da tamo školujemo našu decu, oni nisu bili srećni sa tom idejom, pa smo se vratili u Srbiju 1995. godine.
U to vreme, honorari za muzičare su bili veoma niski, pa sam predložila Slobi da se ne opterećuje sviranjem, s obzirom na to da sam ja dobro zarađivala kao pevačica. On se povukao iz muzike i počeo da se bavi trgovinom automobilima i nekretninama, što mu je donosilo dobar prihod.
Naš brak trajao je punih 36 godina, sve do Slobine iznenadne smrti početkom aprila 2013. Imala sam tu privilegiju da provedem toliko vremena sa osobom koju volim i koja je volela mene. Sve što smo proživeli tokom tih godina bilo je plod ljubavi, razumevanja i poštovanja. Slobodan je bio moja najveća podrška, uvek tu da me umiri kad god je to bilo potrebno. Poslednji put sam ga videla kad me je dovezao na nastup u Beču. Sećam se kako je stajao pored auta i gledao za mnom dok sam ulazila u salu. Bilo je kao da je znao šta će se dogoditi. Rekao je: “Javi se”, i to su bile poslednje reči koje sam čula od njega. Narednog dana, nije više bio među nama. Još teže je što su naša deca u tom trenutku bila odsutna, prisustvujući nekoj svadbi. Samo veče pre nego što je sve krenulo nizbrdo, iz čista mira mi je rekao kako, ako sve ide po redu, kao stariji bi trebalo prvi da ode s ovog sveta, i zatražio da mu obećam da nikada neću prestati da pevam. Sledeće večeri više nije bio među nama. Čini mi se da je predosećao šta će se dogoditi. Deca su mi pružila ogromnu podršku u tim teškim trenucima, iako mislim da možda nisu ni svesni koliko su mi pomogla. Koliko život može da nas obavije u strah i brigu, toliko nam ljubav naših najmilijih pruža snagu i podršku kada nam je najpotrebnija.
Nikada nisam bila pristalica ideje da se unuci vole više od dece. Iz sopstvenog iskustva, shvatila sam da se osećanja prema njima razlikuju i da nije potrebno upoređivati i meriti koja je ljubav jača. Ipak, mogu reći da nema veće radosti i sreće od trenutaka provedenih sa unucima. Naši susreti postaju još dragoceniji zbog geografske udaljenosti, koja nas podseća koliko je svaki trenutak zajedništva važan. Često se setim izreke da deca rastu kao iz vode, posebno kada gledam Teodoru i Miloša. Iako mi je žao što više neće biti mali i nevini, jedva čekam da vidim kakvi divni ljudi će postati.
U mom životu, uspesi nisu bili praštani. Postala sam simbol kvaliteta za mnoge, ali to je kod nekih izazvalo zavist. Iako mi je žao zbog toga, imam čistu savest. Ako nisam mogla nekome da pomognem, barem nisam nikome naškodila. Tokom godina karijere, stekla sam mnogo iskustva i znanja. Nisu mnogi iz mog posla postali moji prijatelji, ali tokom putovanja s kolegama, mnogi su me smatrali za blisku drugaricu. Beki Bekić i Šaban Šaulić su neki od njih. Uvek sam više volela muško društvo jer tokom tih trenutaka ostavljam brige kod kuće i uživam u šalama i vicevima s kolegama, umesto razgovora o svakodnevnim obavezama.
Poznajem svog partnera Vanju Miloševića već dve decenije, ali ljubav među nama se razvila pre sedam godina. Za nas venčanje nije u planu, već samo uživamo u sadašnjem trenutku. Ne osećam strah od budućnosti, već imam veru u Boga. Za mene, godine su samo brojke; bitno je kako se osećam, šta osećam i kakvu energiju emitujem. Svesna sam da sve što dolazi, jednog dana će i proći, ali to ne znači da svaki kraj nosi tugu. Svaki završetak i promena nas podsećaju da preispitamo svoje postupke i naučimo iz njih. Život je u našim rukama, uz Božju pomoć, upravljamo njime onako kako želimo.
Kao i svako drugo ljudsko biće, i ja sam pravila greške i iz njih naučila. Ranije sam bila poznata po tome što kažem ono što mislim, ali danas sam naučila da pre mislim pre nego što nešto izgovorim. Za mene, sreća čini ljubav, porodicu, mir i zadovoljstvo, ali i tuga, bol i nemir, jer to je suština života. Ne verujem da treba izbrisati bilo koji deo svog života, jer svaki događaj ima svoje mesto i donosi svoju lekciju.