Na planini Prekornici iznad Bjelopavlićke ravnice, samo pet kilometara od manastira Ostrog, živi Nikola Pavićević, izolovan od ljudi i civilizacije već godinama. Nikola je odlučio da se skloni u ovoj divljini nakon životnih udaraca i izdaja, pronalazeći mir i zadovoljstvo u jednostavnom životu među svojim kozama, ovcama i prirodom koja ga okružuje.
Nikola je prihvatio život bez struje, vode, telefona i svakodnevnih ljudskih interakcija, što većini ljudi deluje nezamislivo u današnje vreme. On je svestan svojih godina, ali se ne žali na zdravlje, retko se razboljevajući osim povremenih prehlada. Do najbližeg sela mora pešačiti sat vremena, a Nikola kaže da je većina kuća u okolnim selima napuštena.
Navikao se na samoću i pokretljiv je, brinući se za stoku i držeći se daleko od gradskih gužvi. Retko viđa ljude, naročito u zimskim mesecima, iako bi voleo više društva i razgovora. Uprkos izboru života, ljudi ga cene u kraju kao bistrog i društvenog čoveka.
Nikola je pretrpeo gubitke i tragedije u porodici, uključujući smrt dva brata i sestru, što ga je dodatno nagnalo ka povlačenju u samoću planine Prekornice. Govoreći o svojim iskustvima, Nikola ističe kako su ga ljudi često izneverili, naročito finansijski, gubeći više od 150.000 evra.
Iako je izolovan od tehnologije i modernog sveta, Nikola nije gorčan u pogledu na svoj život. Poštuje tradicionalne vrednosti koje je stekao u porodici, ali se suočava sa novim izazovima savremenog doba koje ne može da prihvati. Ponosan je na svoj dom na planini Prekornici, gde se oseća sigurno i mirno, iako je imao susrete sa divljom prirodom, uključujući i medvede.
Nikola veruje u moć svetog vladike Vasilija iz manastira Ostrog, u koje bi rado češće odlazio, ali mu je putovanje od pet kilometara često prepreka. Dok voli prirodu i životinje oko sebe, ima pomešane osećaje prema ljudima i njihovim postupcima, izražavajući više vere u poštenje nego u loše strane ljudske prirode.