Moj muž je preminuo nakon samo devet godina braka, ostavljajući me kao samohranu majku troje dece. Njegova smrt bila je veliki šok, i nisam znala kako nastaviti dalje. Nekoliko meseci kasnije, moj svekar, teško bolestan i sa lošim prognozama lekara, predložio mi je brak. Njegova nemačka penzija bila bi dovoljna da obezbedim normalan život za svoju decu i njegove unuke.
Iako se činilo kao razumno rešenje, bez ikakvih intimnih odnosa između nas, okolina je počela da nas osuđuje, nazivajući taj brak nemoralnim. Na početku sam verovala da je to logičan izbor, ali zbog konstantnih pritisaka i ponižavanja sve teže podnosim ovu situaciju. Razmišljam čak i o odustajanju, uprkos tome što bi taj brak osigurao stabilnost za moju porodicu. Pišem ovo u nadi da će mi neko pomoći savetom kako da donesem ispravnu odluku.