“Imam odraslog sina i kćerku kojima smo moj muž i ja uvek bili podrška – od učenja do kupovine kuće i brige o njihovoj deci.
Danas živim sama, jer je muž preminuo pre nekoliko godina. Moja penzija je mala i jedva pokriva osnovne potrebe. Ponekad, kada kupujem lekove, moram da se odreknem hrane. Moja deca su svesna moje situacije, ali nikada nisu ponudila pomoć.
Jednom sam ih nagovestila da bi mogli da plaćaju deo računa jer će njima ostati stan kada umrem. Sin se pravio da ne razume, a kćerka je rekla da jedva pokriva sopstvene troškove.
Ni jedno od njih ne koristi javni prevoz, imaju skupe automobile i letuju na skupim mestima u skupim hotelima svake godine.
Kćerka svakog meseca kupuje nove stvari, svoju ćerku obasipa novcem, dok dijete za džeparac dobija više nego što je moja penzija. Sinovu porodicu finansijski kontroliše njegova supruga. Čak i ako bi želeo da mi pomogne, ona mu to ne bi dozvolila.
Kada mi je komšinica rekla kako joj deca pomažu finansijski i donose hranu, osetila sam se uvređeno. Sve što sam uradila za svoju decu, očigledno nije bilo dovoljno. Ranije sam pozajmljivala novac od kćerke, ali više ne smem jer se bojim da će me pitati zašto moja deca ne pomažu kao njena.
Pomagala sam svojim roditeljima koliko sam mogla, kako fizički tako i finansijski. Da li sam pogrešno odgajila svoju decu?
Nemam ušteđevinu, jer smo sve dali deci. I evo kako su mi vratili…”