Imao sam ženu iz snova. Bila je snažna, hrabra, iskrena, emotivna i divna osoba. Bila je savršena supruga i majka našem četvorogodišnjem sinu. Jedne večeri sam izašao s prijateljima, popio sam previše i prevario sam je s konobaricom.
Priznao sam joj iste večeri. Ona nije rekla ništa. Nije izustila ni jednu reč. Otišla je da spava u drugu sobu, zaključala vrata. Plakao sam, klečao ispred vrata, molio je. Ali ona nije progovorila ni reč.
Sledećeg jutra sam čuo njen razgovor s sinom kad ju je pitao zašto moramo da idemo, zašto tata više ne voli nas?
Rekla mu je: “Tata te najviše na svetu voli, ali više ne voli mamu, zato moramo da idemo.”
Sina viđam kad god želim, ali od nje više nisam čuo ni reč. Ona ga izvede do vrata, okrene se i zatvori vrata. Od tog trenutka, osećam se kao da sam mrtav, i do danas nisam uspeo da se oporavim.