U teškim životnim trenucima, rađaju se najlepše ljudske priče koje vraćaju veru u bolja vremena, ispunjena zajedništvom, pomoći, slogom i ljubavlju. Jedna takva priča je o Mostarcu Adnanu Šemiću i Lozničaninu Željku Mijailoviću, koji su sada kao jedna porodica.
Željko Mijailović je pročitao apel na društvenim mrežama o mladom Mostarcu Adnanu Šemiću, koji boluje od retke Vilsonove bolesti i kojem je bila potrebna transplantacija jetre. Kako Adnanova porodica nije mogla biti donor, Željko je odlučio da pomogne.
Željko je otišao u Mostar, gde su pregledi pokazali da je kompatibilan donor, a zatim su obojica otišli u Istanbul. Prvi put su bili u Istanbulu krajem oktobra i početkom novembra prošle godine, ali doktori nisu mogli obaviti transplantaciju zbog masnoće na Željkovoj jetri. Nakon što je smršao i ponovo uradio nalaze, vratio se u Istanbul u aprilu i maju ove godine, gde su ostali 40 dana.
Tamo su se suočili s etičkom komisijom koja ih je prvobitno odbila dva puta, jer Željko i Adnan nisu bili u krvnom srodstvu i nisu se dovoljno poznavali. Adnan je teško podneo vest o odbijanju, ali mu je Željko bio velika podrška, pokušavajući da ga ohrabri i odvrati misli od bolesti.
Nakon povratka u Bosnu i Hercegovinu, Adnanovo stanje se pogoršalo. Željko ga je video preko videopoziva i bio je zabrinut za njegovo zdravlje. Međutim, raduje ga što su zbog Adnana nadležni u Federaciji Bosne i Hercegovine hitno izmenili Zakon o transplantaciji organa i tkiva.
Željko je izrazio žaljenje što se zakon nije promenio ranije, ali se nada da će sada pomoći budućim pacijentima poput Adnana. Rekao je da će, dok god je živ, pomagati kome god može, i da je spreman donirati sve svoje organe nakon smrti.
Ova priča, osim što prikazuje humanost, osvetljava i balkansku realnost. Bez obzira na podizanje zidova i svrstavanje na suprotne strane, ljudi ipak grade mostove. Adnanova priča je promenila zakonske regulative u Federaciji Bosne i Hercegovine, omogućujući lakšu transplantaciju organa i tkiva u budućnosti.