U Toraja regionu na ostrvu Sulavesi u Indoneziji postoji neobična praksa poznata kao “život s mrtvima”. U ovoj tradiciji, članovi porodice nastavljaju da žive s telima svojih preminulih rođaka godinama nakon njihove smrti, verujući da mrtvi nisu potpuno napustili svet živih dok se ne obavi poseban obred koji uključuje žrtvovanje vodenog bivola. Bivol se smatra prevoznim sredstvom za duše preminulih ka svetu mrtvih, ali porodica često nema dovoljno sredstava za kupovinu bivola, što dovodi do toga da tela ostaju nezakopana godinama.
Tela preminulih se konzerviraju Formalinom, što sprečava njihovo raspadanje, a članovi porodice redovno brinu o njima, perući ih, oblačeći i obezbeđujući im hranu i cigarete. Ovi rituali odražavaju veliko poštovanje prema mrtvima i obavljaju se dva puta dnevno.
U Toraja kulturi, smrt se ne doživljava kao tužan događaj, već kao prilika za slavlje. Ritual ukopa naziva se “rambu solo”, gde se organizuje zabava i gozba, omogućavajući duhu pokojnika da pronađe mir u poslednjem počivalištu.
Pleme Dajak sprovodi slične rituale na području Kalimatana, uključujući iskopavanje posmrtnih ostataka i njihovo prenošenje na sveto mesto. Ritual nazvan “njobeng” podrazumeva čišćenje lobanja preminulih članova porodice, verujući da to priziva dobru žetvu i tera zlo.