Stanimir Joković iz okoline Požege bio je poznat kao pustinjak koji je više od pola veka živeo sam u šumama Maljena, bežeći od ljudi i savremenog sveta. Njegova priča, koja i danas fascinira mnoge, podseća na srednjovekovne pustinjake koji su napustili civilizaciju kako bi se posvetili samotnom životu u divljini.
Njegov izbor da se povuče iz društva započeo je kada je imao 20 godina, a do trenutka kada ga je novinar Ljubomir Tešić posetio 1974. godine, već je bio u svojim kasnim šezdesetim. Prema rečima lokalnih meštana, Stanimir je živeo u potpunoj izolaciji, izbegavajući kontakte sa ljudima i krijući se duboko u šumi. Njegov dom bila je zemunica od blata, slična onima koje su pravili čuvari bostana u ravničarskim krajevima. Hranu je nabavljao lovom i sakupljanjem, dok je vodu pio sa obližnjih potoka.
Iako su ljudi iz okolnih sela pokušavali da ga vrate u civilizaciju, Stanimir je ostao nepokolebljiv u svom izboru. Njegova usamljenička priroda i duboko povlačenje od sveta podsećaju na drevne priče o ljudima koji su se odrekli društvenih normi radi života u prirodi. Bio je nekrvoločan, blag i nikada nije pravio probleme, niti je ikome nanosio štetu, što je činio njegov izbor još misterioznijim.
Priča o Stanimiru Jokoviću predstavlja fascinantan primer ljudske istrajnosti i neobičnog izbora života u potpunoj osami, koja i danas intrigira meštane i prolaznike, a mnogi smatraju da bi njegova priča zaslužila da bude prenesena na filmsko platno.